Pilonidalni sinus

Pilonidalni sinus je hronična upalna promena koja se najčešće javlja u regiji između gluteusa (sedalnog dela), neposredno iznad trtične kosti (sakrokokcigealna regija). Ovo stanje nastaje usled formiranja male šupljine ili kanala u koži koji se može manifestovati inflamacijom usled urasle dlake, nakupljanja mrtvih ćelija kože i razvoja bakterija što dovodi do infekcije.

Kada se pilonidalni sinus inficira, može se pretvoriti u apsces ili cistu. U takvom stanju izaziva jak bol, a gnoj i neprijatan miris posledica su inflamacijskog procesa.

Istraživanja pokazuju da je pilonidalni sinus relativno čest problem, sa prevalencijom od 26 na 100.000 stanovnika godišnje, a da se dominantno javlja kod mladih starosti od 15 do 30 godina.

Muškarci imaju dva do četiri puta veći rizik pojave ovog problema, a razlog tome jeste kombinacija bioloških, fizioloških i spoljašnjih faktora koje su posledica anatomskih i genetskih predispozicija.

Simptomi pilonidalnog sinusa obično se javljaju postepeno, a iskustva pacijenata pokazuju pojavu nelagodnosti u predelu trtične kosti. Blaga iritacija može se razviti u intenzivniji bol, posebno tokom sedenja ili fizičke aktivnosti. Crvenilo i oticanje u zahvaćenom području ukazuju na početak inflamatornog procesa, dok prisustvo gnojnog ili krvavog sekreta iz otvora sinusa jasno sugeriše prisustvo infekcije. U slučajevima akutnog apscesa, pacijenti često prijavljuju pulsirajući bol i povišenu telesnu temperaturu, što može ukazivati na ozbiljniju bakterijsku infekciju.

Dakle, stanje infekcije pilonidalnog sinusa karakterišu:

- Bol prilikom sedenja ili stajanja;

- Razvoj i oticanje ciste;

- Crvena, bolna koža oko tog područja;

- Gnoj ili krv koja se odvodi iz apscesa, izazivajuc?i neprijatan miris;

- Dlaka koja viri iz lezije.

Kada je reč o uzrocima koji dovode do pojave ovog problema, može se reći da kombinacija mehaničkih i bioloških faktora doprinosi njegovom razvoju. Naime, mehaničko trenje, izazvano dugotrajnim sedenjem ili nošenjem tesne odeće, može dovesti do oštećenja kože i podsticati urastanje dlaka. Ovo stanje je naročito izraženo kod osoba sa gustim, grubim dlakama, gde fragmenti dlake prodiru kroz kožu i izazivaju inflamatorni odgovor. Genetski faktori, poput specifičnog oblika trtične regije ili predispozicije za folikularne bolesti, takođe mogu doprineti razvoju ovog stanja.

Razvoju pilonidalnog sinusa dodatno doprinose i pojačano znojenje i nedovoljna higijena, koja pogoduje razvoju bakterija i pojavi infekcije. Iako se ranije smatralo da je ovo stanje urođeno, danas se češće tumači kao stečeni poremećaj, izazvan kombinacijom spoljašnjih i unutrašnjih faktora.

Ako primetite neznatne promene na površini kože neposredno iznad trtične kosti, a uz to osećate i neke od navedenih simptoma, preporučujemo da se javite lekaru. Rano dijagnostikovanje pilonidalnog sinusa može sprečiti razvoj ciste ili apscesa, a samim tim i efikasnije delovati u pogledu rešavanja ovog zdravstvenog problema. Tada se može primeniti antibiotik koji će sprečiti dalji razvoj bakterija, a istovremeno će sprečiti dalji razvoj infekcije.

Da bi se pristupilo hirurškom lečenju pilonidalnog sinusa, neophodno je izvršiti detaljnu procenu pacijentovog stanja, koja uključuje pregled zahvaćene regije i procenu veličine, broja i dubine sinusnih kanala. Tokom pregleda, lekar će obaviti i procenu prisutnosti akutne infekcije ili apscesa, jer je važno prvo sanirati infekciju drenažom pre nego što se izvrši hirurški pristup. Pre same procedure, potrebno je posebnu pažnju posvetiti održavanju higijene i uklanjanju dlaka sa regije kako bi se smanjio rizik od infekcije.

Za potrebe operacije, potrebno je izvršiti osnovne analize krvi koje obuhvataju kompletnu krvnu sliku, osnovnu biohemiju i koagulacioni status.

Operativni zahvat se izvodi u lokalnoj ili opštoj anesteziji, zavisno od složenosti zahvata i preferencija. Pre početka intervencije, regija se temeljno čisti antiseptičkim rastvorima. Planiranje hirurškog pristupa uključuje odluku o tehnici koja će se primeniti, bilo da se radi o eksciziji sa primarnim šavom, otvorenim zarastanjem ili nekom od rekonstruktivnih metoda, poput Limbergovog režnja.

U klasičnoj eksciziji, cela zahvaćena regija, uključujući sinusne kanale i okolno zahvaćeno tkivo, uklanja se u celini. U ovoj proceduri, sinus se u potpunosti uklanja, a rana se ostavlja otvorena da zarasta sekundarnom intencijom, te je period oporavka nešto duži (4 do 12 nedelja). Ako se koristi tehnika primarnog šava, rana se zatvara odmah, čime se ubrzava zarastanje, ali postoji nešto veći rizik od povratka. Alternativno, rana može ostati otvorena kako bi se prirodno zarasla, što zahteva redovno previjanje i duži oporavak, ali značajno smanjuje šanse za recidiv. Kod rekonstruktivnih metoda, poput Limbergovog režnja, defekt se prekriva zdravim tkivom kako bi se postigao optimalan estetski i funkcionalni rezultat. Ova metoda pokazuju visoku stopu efikasnosti, sa stopom recidiva ispod 5%, i često se preporučuje kod kompleksnih ili ponavljajućih slučajeva.

Oporavak nakon hirurškog zahvata traje nekoliko nedelja, zavisno od primenjene tehnike. Pacijentu se preporučuje redovna higijena rane, izbegavanje sedenja na tvrdoj podlozi i postupno vraćanje uobičajenim aktivnostima. Uklanjanje dlaka oko regije ostaje najvažnija mera prevencije povratka problema. Kontrole lekara su obavezne kako bi se pratile potencijalne komplikacije, poput infekcije ili sporog zarastanja ran a dugoročni uspeh zavisi od pridržavanja saveta lekara i redovne nege regije nakon operacije.